Au jour fixé, l'appartement du comte Ulric de Rouvres était préparé. Ulric y donna rendez-vous pour le soir même à trois des plus célèbres médecins de Paris. Puis il courut chercher Rosette.
Elle venait de mourir depuis une heure. Ulric revint à son nouveau logement, où il trouva son ancien ami Tristan, qu'il avait fait appeler, et qui l'attendait avec les trois médecins.
—Vous pouvez vous retirer, messieurs, dit Ulric à ceux-ci. La personne pour laquelle je désirais vous consulter n'existe plus.
Tristan, resté seul avec le comte Ulric, n'essaya pas de calmer sa douleur, mais il s'y associa fraternellement. Ce fut lui qui dirigea les splendides obsèques qu'on fit à Rosette, au grand étonnement de tout l'hôpital. Il racheta les objets que la jeune fille avait emportés avec elle, et qui, après sa mort, étaient devenus la propriété de l'administration. Parmi ces objets se trouvait la petite robe bleue, la seule qui restât à la pauvre défunte. Par ses soins aussi, l'ancien mobilier d'Ulric, quand il demeurait avec Rosette, fut transporté dans une pièce de son nouvel appartement.
Ce fut peu de jours après qu'Ulric, décidé à mourir, partait pour l'Angleterre.
Tels étaient les antécédents de ce personnage au moment où il entrait dans les salons du café de Foy.
L'arrivée d'Ulric causa un grand mouvement dans l'assemblée. Les hommes se levèrent et lui adressèrent le salut courtois des gens du monde. Quant aux femmes, elles tinrent effrontément pendant cinq minutes le comte de Rouvres presque embarrassé sous la batterie de leurs regards, curieux jusqu'à l'indiscrétion.
—Allons, mon cher trépassé, dit Tristan en faisant asseoir Ulric à la place qui lui avait été réservée auprès de Fanny, signalez par un toast votre rentrée dans le monde des vivants. Madame, ajouta Tristan en désignant Fanny, immobile sous son masque, madame vous fera raison. Et vous, dit-il tout bas à l'oreille de la jeune femme, n'oubliez pas ce que je vous ai recommandé.
Ulric prit un grand verre rempli jusqu'au bord et s'écria:
—Je bois....
—N'oubliez pas que les toasts politiques sont interdits, lui cria Tristan.
—Je bois à la Mort, dit Ulric en portant le verre à ses lèvres, après avoir salué sa voisine masquée.
—Et moi, répondit Fanny en buvant à son tour... je bois à la jeunesse, à l'amour. Et comme un éclair qui déchire un nuage, un sourire de flamme s'alluma sous son masque de velours. | Договореног дана, стан грофа Илрика од Рувра био је спреман. Илрик у њему заказа састанак за исто вече тројици најбољих паришких доктора. Потом отрча да види Розету. Она је била мртва већ сат времена. Илрик се врати у свој нови стан где је затече свог старог пријатеља Тристана којег је био позвао и који га је чекао са тројицом доктора. - Можете ићи гоподо, рече им Илрик. Особа због које сам желео да вас видим више не постоји. Тристан, пошто је остао сам са грофом Илриком није покушавао да га утеши али му се у тој прилици братски нашао. Он је организовао помпезну сахрану Розете на велико изненаћење читаве болнице. Откупио је ствари које је млада девојка донела са собом и којe су после њене смрти посталe власништво правне службе. Међу тим стварима била је мала плава хаљина, једина која је остала јадној покојници. Такоће је његовим залагањем стари Илрихов намештај, из бремена када је становао са Розетом, био пребачен у једну просторију његовог новог стана. Само неколико дана касније Илрик је, решен да умре, кретао за Енглеску. То су били догаћаји који су претходили његовом уласку у салоне кафеа де Фуа. Илриков долазак изазва велико комешање међу окупљенима. Људи су устајали и упућивали му уљудан поздрав својствен високом друштву. Што се жена тиче, оне су Илрика, скоро постиђеног, дрско испитивале петоминутним погледима чија је радозналост ишла до несморености. - Хајдемо, драги мој мртваче, рече Тристан показујући Илрику место које му је било резервисано поред Фани, објавите једном здравицом ваш повратак у свет живих. Госпођа, додате Тристан, показујући на Фани непокретну испод маске, госпођа ће вас пратити. А ви , рече он сасвим тихо на уво младој жени, не заборавите шта сам вам саветовао. Илрик узе једну велику чашу пуну до врха и повика: - Наздрављам... -Не заборавите да су политичке здарвице забрањене, довикну му Тристан. -Наздрављам Смрти, рече Илрик приносећи чашу уснама, пошто је поздравио своју маскирану сусетку. - А ја , рече Фани узвраћајући здравицом .... ја наздрављам младости, љубави. И као мунња која цепа облаке, ватрени осмех запали јој лице испод маске од велура. |