U knjizi „Društvo transparentnosti“ (objavljenoj 2012.) južnokorejski filozof Pjang Čal Han (Byung Chul Han) još jednom se vraća na Fukoovu (Foucault) metaforu panoptikona kako bi razvio pojam digitalnog panoptikona. Taj pojam upućuje na jednu potpuno novu vidljivost koja nam dopušta da u sve, počev od intime svake osobe, imamo uvid koristeći elektronske medije. Pod njima podrazumevamo društvene mreže i Google alatke – program Google Earth, Googleove mape, Googleove naočari i program Google Street View – kao i YouTube.

Najbrže krstarenje internetom na svetu odvija se u elektronski hiperuvezanoj Južnoj Koreji, toj najodvažnijoj laboratoriji društva transparentnosti, laboratoriji koja je postala svojevrsna „sveta zemlja“ digitalnog čoveka kome mobilni telefon služi kao produžetak ruke preko koga on „istražuje“ svet.

Panoptikon je u društvu disciplinovanja služio za nadzor pogledom iz linearne perspektive, i to s kule smeštene u središte zatvora. Zatvorenici nisu videli jedan drugog – niti su mogli videti zatvorskog nadzornika – i više bi voleli da ih niko ne posmatra kako bi imali malo slobode. Nasuprot ovome, u digitalnom panoptikonu ne gleda se iz neke određene perspektive: u kibernetičkoj matrici svako svakoga gleda i svako se izlaže pogledima drugih. Nema više one jedne jedine, jedinstvene tačke s koje se vršio nadzor i iz koje se, na način sličan današnjem, nadgledalo: danas se posmatra iz svih uglova. Naime, nadzor se nastavlja – samo na jedan drugi način – i čak je delotvorniji. To je zato što svaka osoba drugima omogućuje da imaju uvid u njenu privatnost, a to dovodi do uzajamnog nadziranja. Ova potpuna vidljivost „uništava transparentno društvo sve dotle dok ono ne postane društvo nadzora. Svako svakoga nadzire“, napisao je filozof.

(...) Ogled „Društvo transparentnosti“ završava se tvrdnjom da se svet razvija u jedan ogromni panoptikon u kome nikakav zid ne odvaja privatni život od javnog prostora.